Jedan od najvećih zen majstora, Lin Ci, govorio je:
~ U mladosti sam bio fasciniran vožnjom čamca. Imao sam jedan manji čamac, tako da sam odlazio sam na jezero. Satima bih ostajao tamo.
Jedne prijatne večeri se desilo da sam meditirao zatvorenih očiju u svom čamcu. Struja je donela drugi čamac koji je udario u moj. Oči su mi bile zatvorene, pa sam pomislio:
~ Neko je došao svojim čamcem, i udario u moj čamac.
Javio se bes. Otvorio sam oči i zaustio da u besu kažem nešto tom čoveku.. ali shvatio sam da je čamac bio prazan! Tada više nije bilo moguće da se moj bes razvija. Pred kim bih ga izrazio? Čamac je bio prazan, plutao je nizvodno sam i udario u moj čamac. Nije bilo moguće da projektujem bes na prazan čamac.
Zatvorio sam oči. Bes je bio tu ~ ali pošto nije mogao da nađe put da ispliva, zatvorio sam oči i otplovio nazad sa besom. Taj prazan čamac mi je pomogao da shvatim. Pronašao sam tačku u sebi te večeri. Taj prazan čamac je bio moj gospodar. I ako danas neko dođe i uvredi me, ja se nasmejem i kažem:
~ I ovo je prazan čamac.
Zatvorim oči i povučem se unutra.
Mi smo uvek izvor.. ipak, često to projektujemo na druge ljude.. neko nam je zapravo samo dao šansu da postanemo svesni svoje emocije ~ zahvalimo se toj osobi i zaboravimo je! Zatvori oči, povuci se u sebe i posmatraj izvor sa koga potiče ta ljubav ili taj bes. Sve emocije potiču sa našeg izvora, iz nas samih, iznutra!
